Prof. dr Dragi Stevanović

Bavite se temom primene đubriva od prvih godina rada. Kada je to tačno bilo?

To je bilo davne 1966. godine. Tada su se analize plodnosti zemljišta počele raditi. Mi na Institutu smo u to vreme, što nije imala ni Evropa, postavili višegodišnje oglede koji još danas stoje na tri različita zemljišta i lokaliteta, gde smo ispitivali oko 40 varijanti primene đubriva i to svake godine na različitim biljnim vrstama. Na tim ogledima sam, što se kaže „zanat ispekao“.

Kako se 1966. godine primenjivalo đubrivo?

Prvobitno se mineralno đubrivo vrlo malo primenjivalo. Tek kada su se osnovale naše fabrike mineralnih đubriva Zorka Šabac, Prahovo, Azotara Pančevo, onda je i počela primena mineralnih đubriva, ali u vrlo malim količinama na ukupnim obradivim površinama. Mi smo tada dokazivali da se prinos pšenice od npr 1-2 tone po hektaru, može povećati na 2,5-5 tona uz primenu mineralnih đubriva uz obaveznu prethodnu analizu zemljišta. Državna imanja su od prve godine obavezno radila analizu zemljišta, što smo takođe i u zakon o zemljištu uveli kao obaveznu meru. Na osnovu dobijenih rezultata izvršene analize zemljišta mi smo davali preporuke za primenu tačnih količina, vrste đubriva kao i vremena primene đubriva. Prinosi za koje se i danas borimo, imali smo 70-tih i 80-tih godina, ali samo na društvenom sektoru, zato što su se đubriva primenjivala u optimalnim količinama. U PKB-u, i na drugim društvenim imanjima, ostvarivani su prosečni prinosi pšenice od 9 tona po hektaru. Raditi na Institutu 22 godine i učiti od profesora za mene je bilo jako korisno iskustvo. Zanat se učio. Svakog dana smo bili na terenu. Jedino analiza plodnosti zemljišta daje pravi podatak da li u zemljištu ima viška ili manjka nekog elementa. Višak je takođe opasan. Fosfora posebno, pa čak i azota i kalijuma koji su inače korisni za biljke pre svega zbog njihovog kvaliteta.

Kada ste ustanovili da imamo problema sa zemljištem, pre svega sa kiselim zemljištima?

Taj problem je uočen od perioda kada smo počeli da primenjujemo veće količine đubriva iz naših fabrika. Jako kisela zemljišta su se pojavila posle povećanja primene nekih mineralnih đubriva. Tada su se primenjivala đubriva koja su fiziološki kisela, pre svega na društvenom sektoru. Zemljište u privatnom sektoru je bilo manje zagađeno, jer su više primenjivali stajnjak, a manje mineralna đubriva. Društveni sektor je primera radi, odmah počeo da primenjuje ureu, koja je fiziološki kiselo đubrivo. I tu pojavu uticaja fiziološki kiselih đubriva sam najpre ispitivao u Kladovu, a potom i na drugim terenima naše zemlje. Upravo tada sam preuzeo vođenje kontrole plodnosti za Srbiju na Institutu. Svakoga dana bilo je potrebno biti na njivama, posebno na društvenom sektoru. Počeli su se pojavljivati simptomi žućenja pšenice i ječma u martu mesecu. Nije se znalo šta ih prouzrokuje, ali se znalo da se žutilo na žitima javlja na kiselim zemljištima. Ti simptomi ranije nisu bili uočeni, već samo njihovo sporadično pojavljivanje. Radilo se o nekih 500 ha pšenice i ječma koji su požuteli, a simptomi žućenja su uočeni posle prihrane azotnim đubrivima. Formirali smo komisiju da odlučimo šta raditi. Od kada je Azotara Pančevo počela da proizvodi ureu, na imanju su ureu stalno primenjivali u velikoj količini i time su dodatno zakiselili ionako kiselo zemljište. Pošto se kontrola analize plodnosti u državnom sektoru radila na 4-5 godina, uzeti su rezultati prethodne analize zemljišta gde se konstatovalo da je ph bio negde oko 4,5-5 na celoj parceli, a tada kada su uočeni simptomi žućenja svega 3,7-3,8.

Analizirali smo delove gde pšenica nije bila potpuno žuta i tu je ph bio 4 -4,2. Ispod ph 4 se pojavljivalo žućenje, zato što je dolazilo do toksičnosti, ali ne elementa koji je dodavan putem đubriva, već onog koji se pojavljivao iz prirodnog sastava zemljišta-aluminijuma. Kada je zemljište kiselo onda je aluminijum toksičan, jer se u kiseloj sredini rastvara u jonski oblik koji biljke lako usvajaju.

U Srbiji imamo preko 85% površina zemljišta koja su u privatnim rukama. Koliko je bitno raditi analizu zemljišta, po Vama, radi postizanja Evropskih prinosa?

Neophodno je raditi analizu zemljišta. To je najjeftinija mera. Platiti osnovnu analizu zemljišta je minimalni trošak, a značajno se može uštedeti i povećati prinos i kvalitet proizvoda. Bez laboratorijske analize nema kvalitetnog i pravilnog đubrenja, to je onda bacanje đubriva napamet. Potrebno je tačno znati šta zemljište sadrži, koji se usev gaji, i kako da se putem mineralnih đubriva realizuje maksimalni prinos.

U medijima se govori o satelitskom praćenju zemljišta, da se bez standardne analize može odrediti potrebna količina hraniva u zemljištu. Šta Vi mislite o tome?

Ja sam više za tradicionalne metode. Mislim da smo kao država mali, da satelitsko praćenje može dati neke rezultate u globalu, ali generalno mi smo mala zemlja. Bez laboratorijske analize nema uspeha đubrenja. Treba nastaviti sa klasičnim uzorkovanjem zemljišta i laboratorijskim analizama za svaku njivu i svaki usev.

Imali smo zemljišta koja su imala mnogo veći sadržaj humusa. Šta kažete o sadržaju organske materije u zemljištu danas?

Promene su počele i za humus i za pH vrednost zemljišta otkad je počelo intenzivno korišćenje zemljišta od kada se koriste mineralna đubriva u većim količinama. Humus je počeo tim intenzivnim načinima da se mikrobiološki razara. Dodavali smo hraniva koja su potrebna mikroorganizmima. Tamo gde smo zaoravali žetvene ostatke nije došlo do tolikog smanjenja humusa. Organska materija ne nestaje odmah već postepeno. U zemljama kao što je Holandija, gde ima puno stoke, stajnjaka, tu je možemo reći, potpuno očuvana organska materija.

Koja je naša budućnost za bavljenje odgovornom i preciznom poljoprivredom? Šta treba uraditi da se zemljište dalje ne zakišeljava?

Po meni treba zaoravati žetvene ostatke i možemo koristiti zelenišno đubrivo. Žetvene ostatke, bez obzira da li se radi o pšenici, suncokretu, soji, kukuruzu treba zaoravati. Obavezno, ako su kisela zemljišta, primeniti krečnjak, koga imamo u količinama dovoljnim za celu Evropu. Tona krečnjaka cenovno nije skupa, pričamo o ceni od oko 3.000-5.000 din. Do pre 5 godina, ovu mera je bila podržana od strane države, ali nažalost, veliki broj poljoprivrednih proizvođača nije koristio ovu mogućnost popravke zemljišta. Ako pričamo o 3,5 miliona ha obradivog zemljišta u našoj zemlji, onda je od tog broja 1,5 miliona hektara rizičnog kiselog zemljišta. U Rumuniji na primer imaju takozvana „sveža zemljišta“, zemljišta koja nisu jako đubrena, gde je sadržaj humusa i danas ostao na oko 5-7%.

Registracija i kvalitet mineralnih đubriva su takođe bile oblasti Vašeg interesovanja.

Od početka svog radnog veka, sam radio i u laboratoriji za kontrolu kvaliteta đubriva na Institutu. Na početku primene đubriva, isto se „normalno“ koristilo da tako kažem, a kasnije se na nekim zemljištima i u plasteničkoj proizvodnji, koristilo čak tri i do pet puta više u odnosu na preporuke. Obično se dešava da, kada proizvođači vide da se prinos povećava, misle da treba još više da đubre i da se prinosi mogu povećati u nedogled. To nije naravno tačno, a sa tim problemom su se suočile i mnoge zemlje u EU. Zato je njima stalo do naših i Rumunskih zemljišta, koja su „čistija“ od drugih EU zemljišta. Poslednjih godina moje radne karijere bavio sam se najviše problemom proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane. Zbog uticaja nepravilne i posebno prekomerne primene nekih đubriva na zemljišta, ali i na kvalitet hrane. Sarađivao sam i sa Institutom za nuklearne i druge sirovine. Zaprepastili biste se koliko đubriva primenjujemo koja nisu dobro prečišćena. Ukoliko se fosfor koristi u većoj količini, i njega može u zemljištu da bude u količini koja je toksična na biljke. Ja sam stalno bacao akcenat na to, jer smo zemlja u kojoj je 60-70% zemljišta siromašno fosforom. Povećanjem sadržaja fosfora, koga u zemljištu treba imati oko 20-30 mg, se postižu maksimalnim prinosi. U Srbiji imamo preko 2 miliona hektara gde je sadržaj fosfora u granicama 2 ili 5 mg. Od kada smo to utvrdili mi smo lako mogli da povećavamo prinose. Navešću jedan primer. Poleže pšenica na nekim zemljištima u Vojvodini, i mnogi prvo posumnjaju na višak azota. I to jeste tako. Pšenica je rasla, ali se koren nije razvijao, ostao je pri površini. I tada u tim slučajevima, kada dune vetrić, kada je pšenica klasala ona polegne...zato što nije dobro ukorenjena. Tu je taj nedostatak fosfora uočljiv. Zašto na primer suncokret podnosi sušne godine, da li ste se nekad pitali? Zato što koren ide u dublje slojeve zemljišta a tamo je sardžaj fosfora dovoljan za biljku. A to nije slučaj kod kukuruza pa ni kod drugih biljnih vrsta.

Šta biste još dodali na kraju?

Naglasio bih proizvođačima nekoliko važnih činjenica, a prva je ta da mi u Srbiji imamo najveći procenat prirodnog sadržaja kalijuma u zemljištu u Evropi. I da shodo toj činjenici moraju voditi računa o đubrenju ovim elementom. Drugo je, da je osnova za đubrenje analiza plodnosti zemljišta, mera koja je ekonomski veoma isplativa o čemu smo već govorili. I treća činjenica, ali ne manje važna od prethodne dve, je da primena NP osnovnih đubriva kao što je na primer MAP, može značajno povećati prinos uz prihvatljivu ekonomiku ulaganja. Ova đubriva se moraju koristiti u jesen, nikako u proleće, jer se fosfor i kalijum moraju duboko zaorati.

Bez laboratorijske analize nema kvalitetnog i pravilnog đubrenja, to je onda bacanje đubriva napamet.

Bilten "Za našu zemlju", oktobar 2017, broj 58.