INTERVJU PREDRAG ĐUROVIĆ

Predrag Đurović je suvlasnik i predsednik odbora direktora kompanije Žitopromet Mlin ad iz Sente. Pravni fakultet na Univerzitetu u Novom Sadu je završio 1989. godine, a karijeru je započeo u pravosuđu u Opštinskom sudu u Senti. Od 1999. godine je u kompaniji Žitopromet Mlin ad u Senti na mestu generalnog direktora.

Nakon uspešne privatizacije i otkupa akcija od Akcijskog fonda 2003. godine je suvlasnik i predsednik Upravnog odbora ove žitomlinske kompanije.

Dobitnik je više nagrada i priznanja, a među ostalima su i godišnja nagrada Privredne komore Vojvodine „Kosta Mirosavljević“ za 2018. godinu za najuspešnijeg privrednika u oblasti industrije, kao i povelja kapetana Miše Anastasijevića i nagrada Kluba privrednih novinara. Član je Upravnog odbora PKV i Skupštine Privredne komore Srbije.

Na čelu ste mlinsko pekarske industrije 20 godina. Kakvi su bili počeci rada u ovog grani privrede, koja je u tim prvim godinama bila u veoma teškom stanju? Koliko danas imate zaposlenih, koji su vam kapaciteti prerade?

Počeci rada u Žitoprometu pre više od 20 godina su bili izuzetno teški obzirom da je kompanija pre mog dolaska bila u stečaju i tek je izašla iz stečaja sa prinudnim poravnanjem i velikim obavezama koje su trebale da se u naredne tri godine izmire svim poveriocima.

Zbog toga, u stanju u kojem je bila, zapuštena kako u tehničkom tako i u tehnološkom smislu, sa poljuljanim poverenjem partnera i dobavljača sirovine i kupaca, sam početak je bio izuzetno težak ali se na kraju ipak uspešno okončao. Nakon tri godine napornog rada sa rukovodiocima, uspeli smo da kompaniju izvedemo na pravi kolosek i da izmirimo sve obaveze i nastavimo da funkcionišemo kao kompanija koja nema više nikakvih zaostalih obaveza iz prethodnog perioda kako prema našim poslovnim poslovnim partnerima tako i prema zaposlenima.

Kompanija danas ima 160 zaposlenih, a njeni sastavni delovi su mlin čiji je kapacitet 270 tona mlevenja za 24 sata, fabrika testenine sa kapacitetom od 36 tona i pekara sa 2.200 tona proizvodnje hleba i peciva. Treba napomenuti da su svi ovi kapaciteti, osim mlina, u poslednjih 5 godina potpuno promenjeni u tehnološkom smislu sa novom opremom, i da oni u ovakvom stanju mogu još dugo godina da funkcionišu. Oprema je kupljena od strane renomiranih proizvođača, što nam daje posebnu sigurnost u radu i stabilnost u budućem periodu.

Na kojim ste sve tržištima prisutni?

U ovom trenutku Žitopromet sa svojim preradnim kapacitetima proizvodnje brašna i testenine, pored domaćeg tržišta, prisutan je i na tržištima zemalja regiona, pre svega na tržištu Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Republike Albanije, Severne Makedonije, a takođe i na pojedinim tržištima Evropske unije u okruženju, poput Mađarske i nekoliko poslednjih godina i Švedske, a takođe preko naših distributera vršimo plasman brašna i testenine za tržište Australije.

Kontrola kvaliteta je danas veoma važan segment svake uspešne proizvodnje. Kao i implementacija standarda. Kakva je situacija u vašoj kompaniji sa visokim zahtevima kupaca i tržišta po ovom pitanju?

Prilikom prijema pšenice poseban akcenat stavljamo na kvalitet obzirom da je svaki kvalitetan proizvod u stvari kvalitetna sirovina. Već dugi niz godina uspevamo da sa našim poslovnim partnerima, čiju okosnicu pre svega čine zadruge i zadružni sektor sa kojima već više od dve decenije radimo, a ima ih oko dvadesetak, dolazimo do toga da nam je sirovinska baza stabilna i da imamo u velikom broju slučajeva visok kvalitet sirovine.

Ono što eventualno ne uspevamo da ostvarimo na samom prijemu što se kvaliteta tiče se ne odražava na kvalitet naših proizvoda zato što naši stručnjaci, tehnolozi i tim u laboratoriji, uspevaju da naprave onaj nivo kvaliteta koji je neophodan i potreban za naše kupce, kako na domaćem tako i na ino tržištu. Ovde pre svega mislim na one kupce koji imaju visoke zahteve, kojima naše brašno služi kao sirovina, a to su svi vodeći proizvođači u konditorskoj industriji u našoj zemlji sa kojima radimo dugi niz godina i po tom pitanju nemamo nikakvih problema što se kvaliteta tiče, što je važno i za krajnje korisnike-potrošače.

U prilog tome govore svi standardi koji su u datom momentu mogli da budu implementirani, da su oni već dugi niz godina i implementirani u Žitoprometu. Tu pre svega mislim na ISO standarde, HCCP standard, Halal standard i sve druge neophodne standarde koji nam garantuju kvalitet i sigurnost za nas kao proizvođača, a ujedno su garant sigurnosti i za naše potrošače.

Više puta ste naglašavali dosadašnje investicije u Žitopromet. Šta vas čeka u budućnosti?

Što se tiče investicija, kao što sam naglasio, one su već u velikoj meri urađene u prethodnom periodu, a ono što nas čeka u budućnosti je nabavka novog mlina koji je već ugovoren i isplaćen i čija bi montaža trebala da počne jula 2021. godine. Mlin je većeg kapaciteta, najsavremenije svetske tehničko tehnološke generacije mlinova i proizveo ga je vodeći proizvođač mlinske opreme i mlinova Buller iz Švajcarske.

Kapacitet mlina će biti 300 tona mlevenja pšenice za 24 sata uz najsavremeniju tehnologiju današnjice, što će nam takođe dati jednu sigurnost, kako u radu tako i u kvalitetu naših proizvoda koje ćemo dobijati nakon instalacije i montaže tog mlina.

Vaša sirovinska baza je saradnja sa 24 zadruge od kojih obezbeđujete neophodnu sirovinu za rad vaših prerađivačkih kapaciteta. Šta znači saradnja za obe strane? Da li će se proširivati?

Što se tiče saradnje koju sam napomenuo sa zadružnim sektorom, saradnja obezbeđuje jednu neophodnu sigurnost, kako njima kao našim poslovnim partnerima tako i nama za obezbeđenje neophodne sirovine za nesmetani rad kompanije. Mi smo u zadrugama prisutni svake godine kao potencijalni kupac pšenice, jer je nama pšenica potrebna, ne zbog trgovine nego zbog prerade, i reč je o količini od 65.000 tona godišnje.

Sa instalacijom novog mlina ta količina će biti preko 75.000 tona, a to za zadruge znači sigurnost u smislu da će svake godine pšenica koji oni od svojih kooperanata otkupljuju biti predata Žitoprometu gde je Žitopromet kupac pšenice svake godine, a ne samo od slučaja do slučaja i da će ta pšenica njima biti uredno plaćena da li u samoj žetvi ili nakon žetve, kako to njima bude odgovaralo. I ta sigurnost koju imaju kod Žitoprometa i koja traje više od 2 decenije je njihova prednost u toj saradnji.

Žitoprometu saradnja sa zadrugama donosi stabilnost i sigurnost svake godine u neophodnom delu obezbeđenja sirovina, jer saradnjom sa njima obezbeđujemo sve što je nama potrebno za celu godinu u samoj žetvi, bez obzira da li smo svu količinu kupili ili kupujemo jedan deo tokom godine ali roba se nalazi kod nas u silosima. Time na neki način našim kupcima i tržištu garantujemo uredno i sigurno snabdevanje tokom cele godine, jer je sirovina za celu proizvodnju godina u potpunosti obezbeđena.

Šta za Vas znače zadruge i zadrugarstvo? Kako ih vidite u budućnosti? Da li i one mogu biti vlasnici, akcionari kompanija poput vaše, a takve primere vidimo u Austriji, Nemačkoj?

Zadrugarstvo koje je konačno dobilo svoj pravi status i nalazi se u vizijama razvoja poljoprivrede u našoj zemlji, vrlo je značajan podsticaj za sve one koji se organizovano bave poljoprivrednom proizvodnjom i prerađivačkom industrijom, jer na taj način dolazimo do toga da se i naši planovi vezuju za ljude koji se nalaze udruženi u organizovani zadružni sektor, a zadruge kao takve su i u ranijem periodu, a pogotovu sada, ipak nosioci razvoja nekih mikrosredina bez obzira da li su to seoske ili prigradske sredine, koje na neki način imaju budućnost, a ljudi, njihovi kooperanti, imaju viziju svog budućeg rada i postojanja upravo preko zadružnog sektora.

U prednostima koje bi se eventualno pojavile da zadruge budu i akcionari kompanija, mogu da kažem da bi to u nekom periodu koje je ispred nas i sa razumevanjem države koja bi trebalo da daje takve podsticaje, bio jedan zaista odličan primer jer bi se na neki način delio i rizik u samom poslovanju kako samih proizvođača tako i nas koji smo u prehrambenoj industriji.

Samim tim bi se napravila jedna simbioza gde bi bukvalno postojao interes kako primarnog proizvođača tako i prehrambene industrije, ako bi se ta vlasnička struktura na neki način ostvarila, da svako u lancu ima svoj interes, primarni poljoprivredni proizvođač najpre za svoju robu koju na neki način „predaje i prodaje“ prehrambenoj industriji, a ujedno i za proizvod prehrambene industrije koji treba da se prodaje na tržištu.

Mislim da bi to omogućilo jedno još bolje i kvalitetnije funkcionisanje, da ne bi možda, kao što se zna pojaviti i teza, neko iz prerađivačke industrije, bili to mlinovi, šećerane i drugi, zloupotrebljavali svoj položaj na štetu primarne poljoprivredne proizvodnje ili obrnuto, da smo mi nekada u situaciji da smatramo da su cene primarnih poljoprivred- nih proizvoda skuplje nego što mi to možemo da u datom momentu izdržimo i da kroz naše proizvode dalje plasiramo. Na ovaj način bi došlo do neke nivelacije uzajamnih prava, obaveza, odgovornosti i normalno, ono što sledi, a to je i realizacija profita i dobiti koja bi se ostvarivala.

Bez obzira na strane i nove sorte pšenice, primenu vrhunske tehnologije, prinosi pšenice i dalje nisu prevazišli one iz 80-tih godina prošlog veka. Šta vi mislite o tome?

U periodu koji je ispred nas i kada se govori o prinosima pšenice kao sirovine kojom se mi pretežno bavimo, tačno je to da se primenjuje vrhunska tehnologija i u našoj zemlji u poslednjih 10-15 godina, a da prinosi u velikoj meri variraju. Variranje se pre svega odnosi na klimatske promene koje se dešavaju tokom proizvodne godine, kao vrlo bitnim faktorom da li ćemo i koliko ostvariti prinosa pšenice po hektaru i onda dolazimo u situaciju da imamo i neke godine gde ostvarujemo prinose koji su na nivou od pre 30-40 godina.

Imamo i ekstremnih primera da se u nekim boljim godinama ostvaruju vrhunski prinosi koji se kreću i 8,9 pa i 10 tona pšenice po hektaru ali ono što je još vrlo bitno, pored klimatskih uslova, je „različit“ odnos proizvođača prema proizvodnji pšenice. Proizvođači, koji bez obzira na sve te klimatske promene, na odgovoran način pristupaju proizvodnji, počev od same setve, preko izbora semena i svih ostalih neophodnih radnji i procesa u vegetaciji same pšenice, pre svega mislim na primenu osnovnih mineralnih đubriva, prihranu azotnim đubrivima, tretiranju hemikalijama protiv korova, bolesti, štetočina itd., oni i u takvim, vremenski čudnim godinama, ostvaruju značajno bolje pri- nose u odnosu na ostale proizvođače.

Činjenica je da smo još uvek daleko od neke uravnotežene proizvodnje koja bi se godinama, u zavisnosti od površine, kretala na istom ili sličnom nivou i kada ne bi postojale tolike oscilacije i razlike, kao što se sada dešava, iz godine u godine.

U ovom slučaju mora se napomenuti i semenska proizvodnja, koja je ranije bila sinonim i osnov proizvodnje merkantilne pšenice, rađena preko naših uglednih semenskih kuća pre svega Instituta, i kada se vodilo računa o stvaranju novog sortimenta. Poslednjih 10 godina došlo je do toga da nam se u velikoj meri pojavljuje pšenica koja nije iz prve reprodukcije, koja je, što bi ljudi u žargonu rekli sejana „sa tavana“, koja nema one performanse da može da donese tokom vegetacije i normalno u žetvi naredne godine onaj prinos i kvalitet koji je neophodno potreban mlinsko-pekarskoj industriji.

Ranije je bila praksa da se, u organizacionom smislu „bavilo“ sa setvom pšenice što znači da se znao tačno sortiment i poreklo, koristile su se domaće sorte koje su bile prilagođene klimatskim uslovima i koje su davale odlične rezultate, a mislim da bi sa primenom ovih novih tehnologija bilo još boljih rezultata. Međutim, u ovom novom periodu, pojavljuju se i strane sorte i setva koja se vrši sa pšenicom sa tavana i to sve donosi, u nekim godinama, i mnogo lošije rezultate i na planu prinosa i na planu kvaliteta pšenice, sa čime se onda mi u prehrambenoj industriji tokom cele naredne godine borimo da taj kvalitet dovedemo do nekih standarda i nivoa u krajnjim proizvodima.

Ranije su postojali sporadični slučajevi alergije na gluten. I o tome se nije pričalo ili je bilo veoma malo informacija. Danas je ova alergija veoma česta. Svedoci smo da se koriste aditivi u velikim količinama kako bi se nadomestio nedostajući kvalitet brašna. Recite nam nešto više o tome i šta uraditi da se to promeni. I da hleb od belog brašna ponovo bude „zdrav“.

Što se tiče alergije na gluten mi smo svedoci da danas mnogi ljudi i u nekom srednjem i u poznom dobu postaju alergični na mnoge stvari, i naravno na određeni nivo proizvoda. Alergijske pojave su veoma česte.

Naša proizvodnja je 100% zasnovana na preradi pšenice i bez dodavanja bilo kakvih drugih dodataka i aditiva. U pekarskom delu, hleb se proizvodi na tradicionalni način, a snabdevanje tržišta vršimo tokom jutarnjih i prepodnevnih sati. Proizvodnja se vrši noću i tako ohlađen hleb se isporučuje tržištu.

Mi nismo u situaciji da se, kao pojedine pekare pre svega privatni pekari koji rade 24 sata odnosno na licu mesta peku svoj proizvod, na taj način borimo sa konkurencijom.

Ono sa čime uspevamo da se izborimo je da radimo proizvodnju hleba na naš način kao što je rađeno pre 30 godina. Sastojci i sve ostale recepture su iste, naš proizvod nije tog volumena kao što je hleb kod nekih drugih proizvođača, ali zato nemamo problem sa aditivima, i dodatnim sastojcima, farbanjima i svim ostalim što je primetno u hlebovima na tržištu, tako da obzirom da mi direktno proizvodimo naše brašno i uz brašno sve ono što je potrebno poput kvasca, i vode, dobijamo smesu za jednu pravu proizvodnju hleba.

Mi se i dalje bavimo proizvodnjom na tradicionalni način, mada smo svedoci da se zaista pojavljuju proizvođači čije je proizvod od hleba ili pecivo u volumenu i svemu ostalom bitno drugačiji i da su to proizvodi koji imaju kraći vek trajanja, da 2-3 sata od onog momenta kada se ohlade više nisu za konzumiranje, dok mi vodimo računa o kvalitetu pre svega kroz tehnološki proces koji tradicionalno negujemo, a i dalje se držimo stare recepture i starog načina ponašanja u proizvodnji hleba i peciva, uz primenu savremene tehnološke opreme.

Italijani su poznati proizvođači testenina. Naročito durum testenina. Mnogi mlinari i testeničari iz zemlje uvoze brašno iz Italije, Austrije. Da li je moguće napraviti domaću sirovinsku bazu koja bi proizvodila ovako kvalitetno brašno?

Po pitanju durum testenina u Italiji koja je postala brend i durum brašna od pšenice koje je zaista vrhunskog kvaliteta, pretpostavka je da bi se, ukoliko to normalno stučnjaci smatraju, kvalitetno brašno za proizvodnju testenine moglo kao što je nekada i ranije bio slučaj, proizvoditi i durum pšenicu i brašno kod nas.

Međutim, treba imati u vidu da za potrebe testeničarske industrije, koja sad u ovom trenutku u nekom delu uvozi brašno iz Italije i Austrije, je potrebno imati organizovanu proizvodnju durum pšenice na većim površinama da bi se iz tako organizovane proizvodnje i kontrolisane proizvodnje moglo obezbediti i kvalitetno durum brašno za proizvodnju testenina.

Mi u ovom trenutku testeninu proizvodimo uglavnom od pšenice sa našeg područja, od meke pšenice i iz nje dobijamo krupicu za proizvodnju testenine. Uspevamo da, zahvaljujući i opremi i tehnolozima, postignemo jedan zavidan kvalitet ali to nije durum pšenica niti durum brašno, koje je najpogodnije, koja je u stvari dobra osnova dobre durum testenine. Mi u proizvodnji durum testenine se bavimo uvozom određenih količina tog brašna za proizvodnju našeg brenda od duruma.

Durum proizvodnja je na neki način skuplja, skuplja zbog toga što su prinosi po hektaru niži nego što je to slučaj kod obične merkantilne pšenice.

Koja je vaša preporuka poljoprivrednim proizvođačima obzirom da je pred nama početak proizvodne godine za pšenicu koja startuje sa setvom u oktobru mesecu?

Preporuka proizvođačima za setvu koja uskoro kreće je da se razmišlja o setvi visoko kvalitenih sorata pšenice. Svi mi ćemo biti prinuđeni, kako proizvođači tako i mi otkupljivači, da u nekom trenutku pređemo na otkup po kvalitetu pšenice i da vrednujemo kvalitet, ali tu ne mislim samo na komercijalne parametre kao što su hektolitatska masa nego i na sam sadržaj zrna poput glutena i proteina.

Zbog kratkoće trajanja žetve, zbog velikog pritiska ne možemo uvek da  se organizujemo na način da u naše silose razvrstavamo pšenicu, ali jednog dana, ukoliko želimo da „pariramo“ organizovanim tržištima i da budemo izvozno konkurentni i sa kvalitetom same pšenice i sa kvalitetom proizvoda, a i sa cenovnom politikom koju treba da usklađujemo sa konkurencijom koja se nalazi u okruženju, moraćemo da se opredelimo za to da sejemo kvalitetno seme, jer to kvalitetno seme kada dođemo u žetvu, treba tako i da platimo.

Bilten "Za našu zemlju", broj 93, septembar 2020. godine.