Zaoravanje žetvenih ostataka

Stručna podrška: dr h.c. prof. Dr Branko Marinković, Poljoprivredni fakultet Novi Sad

Prinos biljaka koje čovek gaji zavisi od same biljke, klime, zemljišta i umešnosti proizvođača da zahteve biljaka usaglasi sa proizvodnim činiocima. Ukoliko su proizvođači uspešniji i umešniji, prinosi su veći i stabilniji.

Zemljište kao proizvodni činilac izvor je hranjivih materija i vode - neophodnih elemenata za formiranje prinosa.

Kod zemljišta razlikujemo fizičke, hemijske i biološke osobine. Najveći uticaj na ove osobine zemljišta ima učešće humusa. Sadržaj humusa u direktnoj je zavisnosti od uništenja organske materije.

Organska materija se u zemljište može uneti na više načina - unošenjem organskih đubriva ili unošenjem biljnih žetvenih ostataka. U nedostatku organskih đubriva, a u prvom redu stajnjaka, neophodno je u zemljište uneti žetvene ostatke. Zaorani žetveni ostaci pozitivno će uticati na vodne, vazdušne, toplotne osobine zemljišta, na plodnost, reakciju zemljišnog rastvora i na mikrobiološku aktivnost. Sve ove osobine vrlo značajno utiču na prinos, a naročito na prinos u nepovoljnim, odnosno sušnim godinama. Tako je prinos na parcelama gde se duže zaoravaju žetveni ostaci veći, u proseku za 5 - 6 % ili kod kukuruza za 0,96 t/ha. U nepovoljnim godinama ta razlika je veća i iznosi oko 1,5 t/ha. Zaorani žetveni ostaci nemaju velikog značaja kao izvor hranjivih elemenata. Njihov značaj je veći u pogledu dejstva na napred navedene osobine zemljišta.

Za proteklih 40 godina sadržaj humusa u zemljištima Vojvodine smanjio se za1 % što je vrlo značajno. Ako bi se nastavilo sa ovim trendom, u budućnosti možemo imati nesagledive posledice istog koje će se vrlo teško ispraviti. Prilikom zaoravanja žetvenih ostataka na siromašnim zemljištima neophodno je dodati 1 kg azota po toni žetvenih ostataka. Ova mera se primenjuje radi sprečavanja nedostatka azota ili takozvane azotne depresije. Na zemljištima koja imaju dosta azota, ovu meru ne treba primenjivati da bi se na taj način sprečilo ispiranje slobodnog azota, a time i zagađivanje podzemnih voda.

Zaoravanjem kukuruzovine u zemljište vraćamo oko 50 - 60 kg azota po hektaru. Spaljivanjem kukuruzovine taj azot prelazi u atmosferu i postaje nepristupačan za biljke. Da bi istu tu količinu azota fabrike prevele iz atmos- fere u mineralna đubriva, neophodno je da utroše 44,1 litar mazuta računato na skladištu fabrike. Ovoj količini treba dodati utrošak goriva za transport i primenu mineralnih đubriva. Ako ovu količinu pomnožimo samo sa 400.000 ha koliko se žetvenih ostataka u Vojvodini verovatno spali, dolazimo do cifre od 17.640.000 l mazuta plus spaljena slama pšenice i ostali žetveni ostaci.

Sve ovo nam govori jedno - da svake godine trošimo uludo veliku količinu nafte za onaj azot koji spaljivanjem vraćamo u atmosferu.

Na kraju treba naglasiti da žetvene ostatke treba ipak zaorati, uz sve muke i probleme koje to zaoravanje iziskuje.

Ne smemo zaboraviti da generacijama koje dolaze, ako ovako nastavimo, ostavljamo zemljište nepovoljnih, napred navedenih fizičkih i hemijskih osobina. Nama su naši dedovi ostavili mnogo, mnogo bolje.

Zato razmislimo još jednom pre no što zapalimo šibicu i uradimo ono što nam se čini da je najlakše uraditi.

Bilten "Za našu zemlju", avgust 2016.