Parazitne cvetnice

Parazitne cvetnice ili fenerogamni paraziti, pripadaju grupi biotičkih faktora kao uzročnika bolesti. Danas je poznat veliki broj (oko 200), ali kod nas značaj ima samo manji broj vrsta. To su više biljke koje parazitiraju na drugim višim biljkama. One mogu biti poluparaziti (Viscum sp. – imela) ili pravi paraziti (Cuscuta sp., Orobanche sp.) Poluparaziti imaju hlorofil pa sami vrše fotosintezu, ali nemaju koren, pa vodu i mineralne materije usvajaju iz biljaka domaćina.

Paraziti su biljke koje nemaju ni hlorofil ni koren pa vodu i mineralne materije potrebne za život uzimaju od biljaka domaćina pomoću sisaljki ili haustorija. Prema organima koje parazitiraju, parazitne cvetnice dele se na parazite stabljike i parazite korena. Biljka napadnuta od parazitne cvetnice najčešće ne odumire, ali slabi i zaostaje u razvoju.

Cuscuta sp. – vilina kosica

Najznačajnija i najpoznatija parazitna cvetnica na području Srbije je svakako vilina kosica – Cuscuta spp. Javlja se svake godine u jakom intenzitetu na uvratinama njiva, a sve više ulazi i u same useve. Sreće se u umerenim i tropskim oblastima Evrope, Amerike i Azije.

Vilina kosica je jednogodišnja biljka. Spada u grupu parazitnih cvetnica koje za svoj razvoj koriste hranjive materije i vodu iz drugih biljaka na kojima parazitira. Nema razvijen koren. Stablo je bez hlorofila u vidu tankih svetložutih do narandžastih končića koji se uvijaju oko stabla biljke domaćina i iz nje crpe vodu i mineralne materije potrebne za svoj razvoj. Listova nema ili su zakržljali. Cveta od maja do avgusta i cvetovi su bele, crvenkaste ili žute boje sakupljeni u cvast. Plod je sitna čaura i godišnje jedna biljka viline kosice proizvodi i do 3.000 semena. Seme je veoma vitalno i može da održi klijavost u zemljištu i do 10 godina.

Razmnožava se uglavnom semenom, ali može i vegetativno – uglavnom na vlažnom zemljištu (drljanjem i košenjem, gde se tanko povijene stabljike kidaju što pospešuje vegetativno razmnožavanje).

Parazitira veći broj gajenih biljaka, najčešće lucerku i detelinu, a poslednjih godina sve češće šećernu repu, soju, duvan, papriku, paradajz, krompir, luk, salatu i dr. Napada i veći broj korovskih vrsta i cveća.

Postoji više vrsta viline kosice (10), ali su kod nas najrasprostranjenije sitnozrna ( Cuscuta trifoli) i krupnozrna ( Cuscuta campestris).

Sitnozrna vilina kosica vezuje se za prizemni deo stabla biljke domaćina i korenov vrat – tanjeg je stabla i formira gust i debeo prekrivač. Tokom blagih zima najniži zavoji stabla parazita ostaju vitalni i oni su vegetativni organi za širenje parazita u sledećoj vegetaciji.

Krupnozrna vilina kosica priljubljuje se uz gornji deo stabla biljke domaćina, ima snažnije stablo i formira ređi prekrivač.

Mere borbe protiv ovog parazita mogu biti mehaničke i hemijske, međutim najznačajnija mera jeste setva nezaraženog semena (lucerke, dateline) i sprečavanje unošenja ovog parazita u njivu. Treba je uništavati svuda gde se ona nalazi, na ruderalnom zemljištu pored puteva i slično.

U lucerišta može stići i mašinama (traktori, kosilice, prese i sl.) koje su obrađivale zaražena lucerišta.

Mehaničke mere

Mehaničke mere borbe se odnose na košenje lucerišta što bliže površini zemlje pre nego što vilina kosica izbaci seme. Ovako zaraženo seno treba izneti iz njive i zapaliti. Takođe oaze na kojima je bio parazit treba spaliti “brenerom” jer visoka temperatura može uništiti ostatke viline kosice kao i njeno seme na površini zemlje.

Hemijske mere

U usevu lucerke i deteline, oaze sa vilinom kosicom suzbijati herbicidima na bazi aktivne materije dikvata ili parakvata koji nedeluju na koren lucerke. Nakon primene ovih herbicida, vilina kosica ostaje bez domaćina i osuši se. Takođe posle prvog košenja, oaze se mogu istretirati i sa herbicidom na bazi aktivne materije propyzamid.

Dobri rezultati se dobijaju i primenom herbicida na bazi glifosata u dozi od 1l/ha, posle prvog otkosa kao i dok je lucerka visine do 30 cm.

Ukoliko se vilina kosica nalazi na uvratinama parcela i nepoljoprivrednim zemljištima, najbolje je suzbijati vilinu kosicu totalnim herbicidima na bazi glifosata koji se translokaciono širi na sve izdanke i suzbija vilinu kosicu.

U šećernoj repi i salati vilina kosica može se suzbiti sa herbicidom na bazi aktivne materije propyzamid, ali nakon njegove primene sledeće godine ne sme se na tim površinama sejati vrežasto povrće (lubenice, dinje, krastavci, tikvice i tikve).

Preporuka je da se vodi računa o plodoredu i da se na onim parcelama gde je bilo viline kosice u šećernoj repi, duvanu ili povrću, seje suncokret jer ona nije opasna za suncokret i ne koristi suncokret kao biljku hraniteljku.

Orobance sp. – volovod

Orobanche cumana je parazitna cvetnica, koja je kod nas poznata pod nazivom volovod.

Po podacima prvi put je detektovana u Rusiji (Kukin 1882.godine) gde je utvrđeno umanjenje prinosa od 86-95%.

Rasprostranjena je na širem području Evrope (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Francuska, Italija , Španija, Turska).

50-tih godina prošlog veka volovod je značajno smanjivao prinos suncokreta od 18 do 38%. Poslednjih nekoliko godina beležimo ponovo pojavu volovoda na čitavom području Srbije i Vojvodine. Najugroženije područje u Vojvodini je Severna Bačka (Subotica, Bačka Topola, Senta, Čantavir), ali registrovan je i u Zapadnoj Bačkoj (Aleksa Šantić, Čonoplja), Južnoj Bačkoj (Čurug, Mošorin, Titel), Severnom Banatu (Kikinda, Padej), Srednjem Banatu (Novi Bečej, Stajićevo, Klek, Zrenjanin) kao i u Južnom Banatu (Pančevo, Alibunar, Opovo).

Volovod je parazitna cvetnica, veličine 10-15 cm, stabla debljine olovke - ružičaste do žućkaste boje, bez prisustva hlorofila. Cvetovi su beli ili plavičasti, a plod je čaura sa oko 2.000 semenki, vrlo sitnih (prečnika 0,4 mm), a obično na jednom stablu obrazuje 10-14 čaura.

Nema svoj korenov sistem, već parazitira na korenu biljaka domaćina. Volovod je isključivi parazit, pored suncokreta parazitira i na paradajzu, paprici, pasulju, grašku, duvanu. Na jednoj napadnutoj biljci može biti i preko 100 volovoda.

Osnovni izvor zaraze volovodom su semenke koje dugo održavaju vitalnost u zemljištu (od 8 do 12 godina), mogu se preneti vetrom i semenom suncokreta.

Seme klija pri povoljnim uslovima (dovoljno vlažnosti, temperatura od 15-25°C) i ako se u njegovoj blizini nalazi biljka hraniteljka uspostavlja se parazitni odnos, u suprotnom klica propada.

Parazit formira haustorije u sudovnom sistemu biljke domaćina, pomoću kojih crpi hranjive materije. Biljke su nerazvijene, pri višim temperaturama ispoljavaju simptom uvelosti. Zaražene biljke ne cvetaju, daju niske prinose, zrna su im štura i sitna, a može doći i do uginjavanja biljaka.

Mere borbe protiv parazita

Najsigurnije mere borbe protiv ove parazitne cvetnice su plodored i gajenje otpornih hibrida. Na parcelama gde je gajen suncokret i gde je bilo volovoda, u narednih 10 godina ne bi trebalo da se gaji suncokret. U našim uslovima ovo je teško izvodljivo, pa se suncokret na iste parcele vraća u toku 6-7 godina, čak i kraće. Veoma je važna upotreba zdravog i nezaraženog semena i hibrida koji su otporni ili tolerantni na ovog parazita.

Sve rase volovoda mogu se uspešno suzbijati i hemijskim putem i to gajenjem IMI-resistenc hibrida uz primenu odgovarajućih herbicida iz grupe imidazolinona. U kontekstu volovoda, IMI tehnologija se može smatrati alternativom plodoredu na površinama gde se želi gajiti suncokret, kao i na površinama za koje se sumnja da su zaražene.

Viscum sp. – imela

Različite vrste imela (rod sadrži preko 20 vrsta) su poluparaziti debljih grana različitog drveća (ostarelih jabuka i šljiva, topola, i brojnog drugog listopadnog drveća nekog grmlja i četinara). Prisutnost na granama lako se prepoznaje posebno kad na granama nema lišća. Tada se u krošnjama mogu uočiti zeleni žbunovi koji podsećaju na ptičija gnezda. Seme imele prenose ptice (drozd imelaš) koji se njome hrane te je izbace zajedno sa sluzi na koru drveća. Seme zatim isklija i formira korenov sistem koji se sastoji od velikog broja sisaljki, a one preko kore urastaju u sprovodna tkiva domaćina i crpe vodu i soli. Na mestu „napada„ postepeno se razvijaju zadebljanja poput kvrge iz koje izraste grm imele. Na granama kod kojih je hipertrofija jače izražena, usporen je rast, grane su tanje, a lišće sitnije i hlorotično. Lišće imele je zelene boje, mesnato i zadebljalo što ovoj parazitnoj cvetnici omogućuje sintezu organske materije. To znači da iz biljke hraniteljke ne usvaja asimilate.

 

Stručna podrška:

PSS Poljoprivredna stanica Novi Sad

Stručna služba zaštite bilja

Dipl.ing Milena Petrov