Biorazgradivi otpad šansa ili pretnja za zemlje u tranziciji

U Evropi već više od deset godina funkcioniše Evropska mreža za kompost (ECN) http://www.compostnetwork.info/ koja promoviše i podržava kompostiranje. Kompostiranje se, kao ekološki, ali i ekonomski isplativ proces upravljanja otpadom, u svetu primenjuje već  decenijama. Od organskog otpada kompostiranjem se dobija izuzetno dragocen proizvod koji poboljšava kvalitet zemljišta, vode, a istovremeno se smanjuje i količina đubreta na deponijama. Kompostiranje omogućava smanjenje korišćenja veštačkih đubriva u poljoprivredi, državi može da omogući dodatne uštede jer smanjuje količinu otpada iz domaćinstva koji se odvozi na deponije, a razvoj ozbiljnog sistema kompostiranja omogućio bi i otvaranje novih radnih mesta.

U Srbiji i dalje ne postoji organizovana proizvodnja komposta, iako svaki stanovnik u proseku dnevno proizvede oko kilogram đubreta, od čega skoro polovinu čini biorazgradivi otpad koji nepovratno završava na deponijama. Od svih lokalnih samouprava, najviše je uradila Opština Subotica kroz projekat "Subotica zna šta je kompostiranje" u okviru koga su građani, uz edukaciju o kompostiranju, dobili i kompostere.

Srbija polako ali sigurno napreduje u procesu pridruživanja EU i pred njom se nalazi period fundamentalnih promena u oblasti upravljanja otpadom. Trenutni pravac razvoja je zasnovan na uspostavljanju regionalnog upravljanja otpadom, sačinjenih od više opština i najmanje 250.000 stanovnika. Ovakav pristup se bazira na ideji da svaki regionalni centar ima izgrađenu sanitarnu deponiju sa pratećom infrastrukturom, kao i eventualna dodatna postrojenja za tretman otpada, a pre svega biorazgradivog otpada, baštenskog otpada i otpada od hrane, u zavisnosti od lokalnih uslova i karakteristika posmatranog regiona. Ključni dokument koji je vodilja razvoja upravljanja otpadom u Srbiji je direktiva Evropske unije o deponijama iz 1999 godine. Uredbom o odlaganju otpada na deponije Srbija je započela usklađivanje sa Direktivom EU o deponijama, koja zahteva sukcesivno smanjenje direktnog odlaganja biorazgradivog otpada na deponije.

Situacija u Srbiji danas je takva da se tretman biorazgradivog otpada uglavnom svodi na rad nekoliko manjih preduzeća koja kao sirovinu koriste organski deo komunalnog otpada. Zastupljenost bioloških tretmana otpada je na izuzetno niskom nivou i uglavnom se svodi na rad nekoliko postrojenja manjih kapaciteta, koja kao ulaznu sirovinu, koriste deo komunalnog otpada organskog porekla. Postoji i nekoliko primera pilot projekata biološkog sušenja tzv. „zelenog otpada“ (nastalog uređenjem parkova i javnih površina), od strane javnih komunalnih preduzeća koja su odgovorna za njegovo sakupljanje. U izvesnoj meri zastupljen je i tretman biorazgradivog otpada na nivou domaćinstva, pretežno iz seoskih područja. Prema procenama, količina komunalnog otpada koji se kompostira, ne prelazi 2% od ukupno generisane količine. Prema zvaničnim podacima, u regionu upravljanja otpadom, Novi Sad generiše se oko 50.000 tona baštenskog i otpada od hrane. Baštenski otpad čini oko 30% ove količine, koja bi mogla da se kompostira, a dobijeni kompost iskoristi kao prirodno đubrivo.

Postoje dve mogućnosti dobijanja komposta odgovarajućeg kvaliteta koji bi se mogao koristiti kao prirodno đubrivo čija je realizacija moguća i izvesna u Srbiji. Prva bi bila tretman baštenskog otpada u centralnim postrojenjima za tretman otpada (koja bi u ovom slučaju podrazumevala izgradnju kompostilišta, gde bi se primarno izdvojeni baštenski otpad dovozio na tretman organizovanim sistemom za sakupljanje otpada) i druga mogućnost kućno kompostiranje, koje podrazumeva aktivno učestvovanje građana u vođenju samih procesa kompostiranja u svojim dvorištima.

Tretman baštenskog organskog otpada u centralnim tretmanima u cilju proizvodnje kvalitetnog komposta koji se može ponovno upotrebiti, podrazumeva njegovo sakupljanje u odvojenim posudama za sakupljanje otpada. Zahtev je vrlo jednostavan i svi moramo biti toga svesni. Ukoliko ne obezbedimo kvalitetnu sirovinu, u ovom slučaju to je nekontaminiran baštenski otpad, apsolutno je nerealno da očekujemo kvalitetan kompost koji bezbedno možemo koristiti. Kako je sakupljanje otpada skupo i uvođenje svake nove kante za sakupljanje otpada zahteva određena finansijska sredstva, može se zaključiti da će proizvodnja kvalitetnog komposta u centralnim tretmanima koštati.

Kućno kompostiranje kao alternativa centralnom tretmanu jeste nešto što može doprineti ispunjenju ciljeva koji dolaze iz Evropske Unije, a da pri tom nema povećanja troškova upravljanja biorazgradivim otpadom. Ono što jeste ključno za održivu praksu kućnog kompostiranja jeste aktivno učešće građana, što podrazumeva da građani budu svesni i upućeni u problematiku i upoznati kako sa pozitivnim tako i sa mogućim negativnim efektima lošeg upravljanja baštenskim otpadom. Kako dobra praksa i adekvatno upravljanje na mikronivoima (domaćinstvima) bilo kroz aktivno učešće u primarnoj separaciji baštenskog otpada ili kroz primenu kućnog kompostiranje može doprineti sistemu upravljanja otpadom tako i loše upravljanje kućnim kompostiranjem i neučestvovanje građana mogu dovesti do samo formalnog ispunjenja zakonodavnih ciljeva. Na ovaj način ne bi imali dodatne koristi od kompostiranja, odnosno upotrebe komposta u vidu đubriva i smanjenja negativnih uticaja usled neodlaganja organskog otpada na deponije. Odgovornost nije na građanima već na nadležnim institucijama, koje moraju kroz razvoj i implementaciju sistemskih pristupa raditi sa stanovništvom i ne podcenjivati efekat njihovog učešća u celom procesu.

Ključni momenat u stvaranju uslova za proizvodnju upotrebljivog komposta jeste uspostavljanje sistemskog pristupa i izgradnja regionalnih centara za upravljanje otpadom koji će naplaćivati uslugu odlaganja otpada (uključujući i baštenski otpad) i podsticati preusmeravanje svih kategorija otpada u druge tretmane. U ovom slučaju direktan podsticaj tretmana baštenskog otpada kućnim kompostiranjem.

Može se zaključiti da implementacija i podsticanje kućnog kompostiranja zapravo znači manja inicijalna kapitalna ulaganja u postrojenja za tretman, manji operativni troškovi, manja ukupna cena za tretman ovog otpada u regionalnim centrima, manje emisije izduvnih gasova usled smanjene frekvencije transporta otpada, i smanjena upotreba veštačkih đubriva kao i troškovi njihove kupovine.

Stručna podrška:

dr Nemanja Stanisavljević, Docent

Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, Departman za inžinjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu