Organska materija u zemljištu

Svakog stanovnika na planeti treba da zabrine poražavajuća činjenica da u celom svetu imamo tendenciju smanjenja poljoprivrednih površina i da nam je zemljište iz godine u godinu sve lošijeg kvaliteta, kao i da plodnost drastično opada. Loš kvalitet zemljišta i pad plodnosti zemljišta najčešće je posledica lošeg delovanja čoveka koji u intezivnoj poljoprivrednoj proizvodnji pravi konstantno iste greške.

Jedan od najvećih problema koji je nastao kod zemljišta je opadanje sadržaja organske materije tj. humusa u njemu, i ta pojava je generalno prisutna kako u Srbiji tako i u celom svetu.

Najjednostavniji i najprirodniji način “optimalnog upravljanja” zemljištem je da se ostaci svih biljaka nakon ubiranja i nakon žetve vrate zemljištu gde oni i pripadaju i to putem kompostiranja, putem zaoravanja žetvenih ostataka i sl. U Evropi već uveliko postoje odlična rešenja za sakupljanje biorazgradivog otpada i njihovo kompostiranje čime se odjednom čine dve pozitivne stvari:

1. biorazgradivi biljni otpad u vidu komposta se vraća zemljištu i

obogaćuje plodnost zemljišta

2. istovremeno se rešava veliki problem biorazgradivog otpada koji ima najveći negativan uticaj na životnu sredinu.

Kada je reč o trenutnom stanju u Srbiji po ovom pitanju ali i mogućnostima koje imamo, nedopustivo je ne obratiti pažnju na sve ono što se očekuje od upravljanja otpadom u našoj zemlji. Jasno je da put Srbije ka Evropskoj Uniji donosi sa sobom obaveze u oblasti upravljanja otpadom. Okvirna direktiva o otpadu, direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu i direktiva o deponovanju otpada imaju najveći uticaj na razvoj kompletnog sistema za upravljanje otpadom u Srbiji. “Ono što jeste ključno i što nove obaveze donose sa sobom jeste pre svega izgradnja sanitarnih odlagališta otpada, povećanje stepena reciklaže otpada i tretman biorazgradivog otpada pre njegovog odlaganja”, rekao je Doc. dr Nemanja Stanisavljević sa Fakulteta tehničkih nauka, Departmana za inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu.

Po pitanju zakonodavnog okvira, puno toga je urađeno u Srbiji od 2010. godine. Naime, postoje zakoni koji su u potpunosti u skladu sa direktivama Evropske Unije, i “danas se oko 20% otpada koji se generiše odlaže na sanitarne deponije koje su deo regionalnih centara za upravljanje otpadom”.

Regionalni centri za upravljanje otpadom zapravo predstavljaju kompletan sistem upravljanja otpadom u Srbiji koji je zasnovan na formiranju regiona od najmanje 250.000 stanovnika (200.000 pre nedavnih izmena i dopuna zakona o upravljanju otpadom).

 “Ključni element svakog ovog regiona je upravo regionalni centar koji se obično sastoji od regionalne sanitarne deponije, centra za separaciju otpada, i

u perspektivi, postrojenja za tretman biorazgradivog otpada (kompostilišta ili anaerobne digestije)”, naglašava dr Stanisavljević.

Upravo, pomenuti biorazgradivi otpad podrazumeva posebne zakonske obaveze pa dr Nemanja Stanisavljević naglašava da je tretman biorazgradivog otpada pre deponovanja zapravo ključan za ispunjenje obaveza koje donosi direktiva o deponovanju otpada. “Ova direktiva i obaveze koje dolaze sa njom, a koje već jesu sastavni deo našeg zakonodavstva (uredba o odlaganju otpada na deponije) jesu najznačajniji pokretač razvoja celokupnog sistema za upravljanje otpadom”.

Na pitanje zašto je toliki akcenat stavljen na tretman biorazgradivog otpada pre njegovog odlaganja, dr Stanisavljević kaže: “Ključni motiv za tretman biorazgradivog otpada pre deponovanja je zapravo stabilizacija deponije i smanjenje emitovanja deponijskog gasa i procednih voda u životnu sredinu. Da se razumemo, ovaj sistem se ne unapređuje zbog finansijskih dobiti kao što mnogi danas misle, i kao što možete pročitati u mnogim medijima, već zbog zaštite ljudskog zdravlja i životne sredine koji su dva ključna razloga i motiva za adekvatno upravljanje otpadom”.

Dakle, što je više biorazradivog otpada (otpada od hrane i zelenog otpada) na deponijama to je deponija aktivnija i samim tim predstavlja dugoročnu opasnost po životnu sredinu.

Ono što je značajno jeste činjenica da postoje standardi za kvalitet i kada je kompost u pitanju. S obzirom da je i sama Evropska unija veliki uvoznik konvencionalnih đubriva, postoji ozbiljna intencija upotreba komposta u poljoprivredi u cilju smanjenja zavisnosti od uvoza đubriva. Međutim, da bi ovo bilo bezbedno po zdravlje ljudi i životnu sredinu odnosno kako ne bi šteta bila veća od koristi, postoje standardi koji regulišu ovu oblast. “U decembru prošle godine doneta je nova uredba u Evropskoj uniji koja reguliše kvalitet komposta u cilju njegovog slobodnog kretanja proizvedenog iz biootpada u kompost odnosno materijal za đubrenje. Treba razvijati sistem u ovom pravcu ali standardi moraju postojati kako bi se osigurala sigurna upotreba komposta u poljoprivredi”, naglašava dr Stanisavljević.

Zanimljiva tema svakako je i to kolika je količina proizvedenog biorazgradivog otpada u našoj zemljii, kao i to da li se isti može iskoristi i za prozivodnju komposta koji se bezbedno može koristiti i u poljoprivredi. Tako, ako se govori o komunalnom otpadu u Srbiji se godišnje ukupno produkuje oko 2,3 miliona tona ove vrste otpada. Od toga 1,2 miliona tona čini biorazgradivi otpad koji se danas deponuje bez ikakvog prethodnog tretmana. “To jeste veliki potencijal za proizvodnju komposta i ukoliko se obezbedi adekvatna sirovina on se može upotrebljavati u poljoprivredi”, isitče dr Nemanja Stanisavljević.

Iako 1,2 miliona tona bioragradivog otpada ne zvuči malo, odnosno, to jeste velika količina, ipak, ona mora biti odgovarajuće čistoće kako bi kompost koji bi se proizveo bio dovoljnog kvaliteta da se može korisiti u poljoprivredi umesto konvencionalnih đubriva. “Za tako nešto je osim sistemskog rešenja odvojenog sakupljanja bioragradivog otpada potrebna i participacija građana”, kaže dr Stanisavljević dodajući da “ukoliko se ne radi sa stanovništvom paralelno sa razvojem sistemskog rešenja odvojenog sakupljanja bioragradivog otpada, velika je verovatnoća da će bioragradivi otpad koji se upućuje na tretman biti neodovarajućeg kvaliteta”.

Otvaranja poglavlja aktuelna su tema, te je jedno od nama bitnijih poglavlje 27, a posebno važno jeste koje nam obaveze ovo poglavlje o životnoj sredini i klimatskim promenama donosi. “Poglavlje 27 o životnoj sredini i klimatskim promenama donosi sa sobom 700 propisa koje treba preneti i uskladiti sa Evropskim zakonodavstvom do 2018. godine i jedno je od najzahtevnijih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Od ukupnog broja dokumenata koji je potrebno uskladiti dve trećine se odnose na zaštitu životne sredine gde spada i upravljanje otpadom”, kao izuztno važnu činjenicu iznosi dr Stanisavljević.

Naravno, moramo se dotaći i dela koji podrazumeva izdvajanje finansijskih sredstava za uređenje sistema za upravljanje otpadom. A preliminarni rezultati ukazuju da je za uređenje sistema za upravljanje otpadom potrebno investirati oko milijardu evra za uspostavljanje sistema, “dakle puno novaca za Srbiju u ovom trenutku kada se očekuje uređivanje drugih oblasti, a ne samo oblasti upravljanje otpadom”.

Ovo ukazuje na činjenicu da se mora biti jako oprezan u odabiru načina i modela po kojem ćemo unapređivati sisteme za upravljanje otpadom.

Stručna podrška: dr Nemanja Stanisavljević, Docent, Fakultet tehničkih nauka, Departman za inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu

Za našu zemlju, broj 42/43