Poleganje pšenice

Stručna podrška: mr Ilija Bjelić, PSS Zrenjanin

Poleganje pšenice i ostalih strnih žita je česta pojava na poljima Srednjeg Banata. U nekim godinama ima više parcela sa poleglim nego parcela sa nepoleglim usevima. Kod mnogih proizvođača postoji uverenje da je poleganje poželjna pojava zbog toga što smatraju da poležu samo najbolji usevi. Međutim, ovo shvatanje je potpuno pogrešno. Poleganje uvek smanjuje prinos, pogoršava kvalitet useva i poskupljuje proizvodnju. Poleganje dovodi do jače pojave bolesti, do slabijeg nalivanja zrna i do većih gubitaka u žetvi. Štete zavise od vremena i stepena poleganja. Gubici zbog poleganja su utoliko veći što se poleganje ranije javi. Naročito je opasno poleganje pre klasanja. U tom slučaju prinos može biti smanjen za trećinu. Štete od poleganja su manje ako se usev delimično uspravi. Uspravljanje je moguće samo do faze klasanja. Poleganje treba razlikovati od naleganja useva (lažno poleganje) koje nije štetno već pokazuje da usev ima veliki potencijal rodnosti. Poleganje je posledica nepovoljnih vremenskih uslova i grešaka u agrotehnici. Da bi se izbeglo poleganje koje nastaje zbog grešaka u agrotehnici, važno je da se poljoprivredni proizvođači upoznaju sa uzrocima poleganja i načinima da se ono spreči.

Uzroci poleganja

Postoje dve vrste poleganja: poleganje stabljike (stablovo) i korensko poleganje (korenovo). U proizvodnji se mnogo češće sreće poleganje stabljike koje se karakteriše lomljenjem ili krivljenjem (savijanjem, izvijanjem) prvog i drugog članka stabla. Zbog toga je čvrstina i elastičnost donjeg dela stabla od presudnog značaja za otpornost prema stablovom poleganju.

Na pojavu poleganja utiču sledeći faktori:

1) Jako rana setva; 2) Pregusta setva; 3) Prevelika količina azota, a mala količina fosfora i kalijuma; 4) Prihrana velikom količinom azotnih đubriva u jednom navratu;

Usevi koji su posejani jako rano, koji imaju preveliku gustinu, koji se đubre većom količinom azota od optimalne i koji se prihranjuju u jednom navratu imaju preveliku bujnost zbog intenzivnog bokorenja i velike visine biljaka. Zbog međusobnog zasenjivanja biljaka, u prebujnim usevima ima manje svetlosti. Posledica toga su izdužene I tanke stabljike sa slabim mehaničkim tkivom i slabije razvijen koren. Kod ovakvih useva postoji nesrazmera u razvijenosti između nadzemnog dela I korena u korist nadzemnog dela. Izuzev rane setve, ostali uzroci poleganja se kod nas sreću veoma često. Većina naših proizvođača praktikuje pregustu setvu, đubrenje prevelikim količinama azota i nedovoljnim količinama fosfora i kalijuma. Pravilno đubrenje fosforom i kalijumom može u velikoj meri da smanji opasnost od poleganja tako što povećava razvijenost korena i povećava otpornost stabla prema lomljenju i savijanju. Fosfor i kalijum doprinose tome da donji članci na stablu postaju deblji i elastičniji.

5) Sortne karakteristike. Između sorata postoje značajne razlike u otpornosti na poleganje. Najvažnije sortne karakteristike koje utiču na otpornost prema poleganju su visina i debljina stabla, razvijenost mehaničkog tkiva i razvijenost korena. Sorte otporne na poleganje imaju kraće i deblje stablo sa bolje razvijenim mehaničkim tkivom. Otporne sorte imaju kraći prvi i drugi članak stabla. Kod ovih sorata su čvrstina i elastičnost stabla veći nego kod neotpornih. Stvaranje niskih sorata pšenice predstavlja jedno od najvećih dostignuća u selekciji ove kulture. Niža stabljika je omogućila gušću setvu useva i intenzivnije đubrenje azotnim đubrivima što je imalo za posledicu veliko povećanje prinosa pšenice. Međutim, od ovog pravila ponekad postoje izuzeci. Deblja i kraća stabljika ne mora uvek biti znak veće otpornosti na poleganje. Površina listova može u određenim uslovima biti značajna za otpornost na poleganje. Sorte sa većom površinom listova pri kišovitom vremenu pre mogu da polegnu nego sorte sa manjom površinom listova. U vezi sortne otpornosti, jako je važno istaći da ne postoje sorte koje su u svim uslovima otporne na poleganje. Svaka sorta može da polegne u određenim uslovima. Međutim, mnogi proizvođači su ubeđeni u suprotno što je razlog velikih grešaka u agrotehnici.

6) Slab korenov sistem. Slabija razvijenost korenovog sistema može biti posledica sortnih karakteristika i grešaka u agrotehnici. Jedan od najvažnijih ciljeva u selekciji strnih žita je stvaranje sorata sa moćnim korenovim sistemom koji ima veliku moć usvajanja vode i hraniva iz zemljišta. Takve sorte bolje podnose sušu i bolje koriste hraniva iz zemljišta i đubriva. Istovremeno, takve sorte su otpornije na poleganje. Agrotehnikom se u velikoj meri može uticati na razvijenost korena. Od agrotehničkih mera, najveći značaj imaju dubina setve i đubrenje. Ako se setva obavi plitko i ako se usev đubri velikom količinom azota, a nedovoljnom količinom fosfora I kalijuma, koren će biti slabo razvijen. Za dobru razvijenost korena, potrebno je da količina fosfornih i kalijumovih đubriva bude u odgovarajućoj srazmeri sa količinom azotnih đubriva.

7) Prevlaživanje zemljišta. Kada je površinski sloj zemljišta u toku vegetacije previše vlažan, dolazi do omekšavanja zemljišta i slabljenja veze između korena i zemljišta. Do prevlaživanja zemljišta može doći zbog velike količine padavina ili zbog obilnog navodnjavanja.

8) Jaki vetrovi. Vetrovi dovode do krivljenja stabla, a kada je zemljište prevlaženo dovode do izvaljivanja korena. U našim uslovima, vetrovi su jedan od najvažnijih uzročnika poleganja strnih žita. Ako vetar duva u jednom pravcu, usev poleže na jednu stranu, a ako vetar menja pravac, biljke poležu na različite strane. Za žetvu poleglog useva povoljnije je da usev polegne na istu stranu. Mnogo je nepovoljnija situacija kada usev polegne na različite strane.

9) Svojstva zemljišta. Na peskovitim zemljištima je poleganje jače izraženo nego na glinovitim zemljištima. Razlog za ovu pojavu je lakše izvaljivanje korena na zemljištima lakšeg mehaničkog sastava nego na zemljištima težeg sastava.

10) Jak napad bolesti i insekata. Ovaj uzrok poleganja javlja se ređe. Obično stradaju pojedinačne biljke ili biljke po oazama. Proizvođači koji prave greške u agrotehnici, da bi smanjili opasnost od poleganja, moraju da primenjuju inhibitore rasta. Da bi se smanjila pojava bolesti u prebujnim usevima, mora se češće tretirati fungicidima. Obe ove mere, kao i primena većih količina semena I azotnih đubriva od potrebne, poskupljuju proizvodnju. Bilo bi mnogo jeftinije da se seje i đubri u skladu sa zahtevima sorata. U tom slučaju bi poleganje moglo nastupiti samo kao posledica jakih vetrova i kiša na čiju pojavu ne možemo uticati. Ali, i tada bi štete bile manje nego u slučaju primene nepravilne agrotehnike. U pšenici i ostalim strnim žitima, u cilju sprečavanja poleganja useva, primenjuju se inhibitori rasta. Inhibitori rasta se još nazivaju i retardanti i regulatori rasta. Radi pravilne primene, poljoprivredni proizvođači treba da se upoznaju sa njihovim osobinama I načinom primene.

Glavne osobine inhibitora rasta su:

1) Imaju antihormonsko delovanje jer usporavaju sintezu biljnih hormona iz grupe auksina i giberelina koji podstiču rast i druge procese u biljkama;

2) Nakupljaju se u korenu i stablu u tačkama rasta;

3) Smanjuju visinu stabla za 10-15 % na taj način što skraćuju dužinu članaka na stablu. Ako se primene ranije, najviše skraćuju prvi i drugi članak stabla, a ako se primene u kasnijoj fazi, najviše skraćuju srednje i gornje članke. Kod rane primene mogu skratiti prva dva članka za 30-40%;

4) Povećavaju debljinu stabla;

5) Povećavaju čvrstinu stabla tako što povećavaju sadržaj celuloze i lignina u stablu;

6) Povećavaju razvijenost korenovog sistema;

7) Pojačavaju bokorenje;

8) Povećavaju broj klasova po metru kvadratnom, broj zrna u klasu i masu 1000 zrna;

9) Povećavaju usvajanje vode i hrane;

10) Povećavaju otpornost prema suši, visokim i niskim temperaturama;

11) Povećavaju otpornost prema nekim insektima i bolestima;

12) Skraćuju vegetaciju;

13) Povećavaju prinos i u slučaju kada ne postoje uslovi za poleganje useva.

Način primene inhibitora rasta:

1) Ne smeju se primenjivati kada je usev oštećen (od insekata, bolesti, herbicida, suvišne vode), kada ima mrazeva, kada je hladno (niže temperature od 8 °C) i kada je toplo (temperature veće od 25 °C);

2) U trenutku primene biljke moraju biti suve. Ne preporučuje se primena neposredno pre ili posle kiše ili po rosi;

3) Najbolje deluju po sunčanom vremenu, a mnogo slabije po hladnom, oblačnom i kišovitom vremenu;

4) Mogu se mešati sa drugim pesticidima i folijarnim đubrivima, ali ne sa svima. Posebnu pažnju treba obratiti na to sa kojim fungicidima i herbicidima se ne smeju mešati, jer prilikom njihove zajedničke primene može doći do oštećenja useva.Neki fungicidi pojačavaju delovanje inhibitora rasta pa se prilikom njihovog mešanja primenjena količina inhibitora rasta može smanjiti za 10-15%;

5) U 2016. godini su primećenislučajevi fitotoksičnog delovanja inhibitora rasta čak i u slučaju njihovog mešanja sa dozvoljenim herbicidima i fungicidima. Na gornjim listovima pšenice su se pojavile ožegotine u vidu tačaka. Kod odvojene primene nije bilo ožegotina ili su one bile slabo izražene. Do ove pojave je došlo zbog primene inhibitora rasta na niskim temperaturama;