Razgovor sa povodom-Miloš Vuković

Svake godine u “fabrici pod otvorenim nebom” postoji rizik da li će proizvodnja biti profitabilna i uspešna. U eri novih tehnologija, ono što nikako ne sme da izostane u ozbiljnoj poljoprivrednoj proizvodnji, svakako je primena pravilnih agrotehničkih mera. Na ovu temu smo razgovarali sa Milošem Vukovićem, direktorom zemljoradničke zadruge “Zadrugar” iz Bača.

Recite nam nešto o poslovanju Vaše zadruge?

“Zadrugar“ Bač se još uvek uspeva izboriti sa tržištem kakvo postoji u Srbiji. Najveći problem našoj firmi, ali i drugim firmama našeg tipa, jeste nelojalna konkurencija. Mi smo firma koja ima obavezu plaćanja svih poreza i doprinosa, poslovanje moramo da uskladimo sa svim važećim zakonima, podzakonskim aktima, protivpožarnim i svim ostalim vidovima zaštite, što su dodatni troškovi našeg poslovanja. Kada kažem nelojalna konkurencija, tu mislim na one koji posluju, a ne plaćaju poreze, a takvih nažalost ima. Ključ našeg uspeha i opstanka je poverenje, između kooperanata i zadruge. To poverenje je građeno godinama. Svake godine izlazimo sa najboljom cenom, nekada čak i na našu štetu. Poštujemo datu reč. Ova godina je specifična po pitanju prinosa, bili su loši, kao i kvalitet roba. Imali smo problem sa plasmanom robe. Na primer, zbog lošeg kvaliteta, soju nisu hteli da kupe mnogi otkupljivači. Takođe, pšenica u našem području, bila je lošijeg kvaliteta od pšenice na drugim područjima, i to što se tiče proteina, glutena, hektolitre niko više gotovo ni ne gleda.

Koliko zadrugara, a koliko kooperanata imate?

Zadrugara ima oko 110, iako ćemo morati taj broj da smanjimo jer po novom zakonu, oni koji ne rade sa zadrugom, ne mogu biti zadrugari. Inače kooperanata imamo oko 300-400. Tačan broj zavisi od sezone.

Koliko “Zadugar” Bač ima zaposlenih?

Iako bi optimalan broj zaposlenih bio 15, imamo 37 zaposlenih. Uspevamo da isplatimo plate na vreme i nikada nisam želeo da otpustim radnike, radimo svi, iako je kao što sam pomenuo, taj broj radnika i viši od potrebnog. Svi porezi i doprinosi se takođe redovno plaćaju za sve zaposlene. Takođe isplaćujemo novčanu nadoknadu i radnicima koji odlaze u penziju. Kako sve to uspevamo - ponekad se i sam pitam. Ipak sigurno da ćemo u narednom periodu morati obaviti optimizaciju poslovanja.

Na koji se način danas dolazi do uspešne proizvodnje?

Svake godine se zna na kakvo zemljište može da ide pšenica, suncokret, repica, a na kakvo soja i kukuruz. Predusevi se smenjuju zavisno od kvaliteta istog. Na peskovito zemljište može da ide pšenica, uljana repica, eventualno suncokret. Na boljim njivama koje imamo, a imamo ih vrlo malo, smenjuju se soja i kukuruz. To je ono što mnogi proizvođači ne rade. Ono što je problem je to što ako je godina dobra, i soja dobro rodi na peskovitom zemljištu, kao što je bila 2016. godina, ljudi je masovno seju sledeće godine. Ipak nikada se ne povežu dve izuzetno dobre godine za redom pa prinosi budu značajno niži. To ih navede da se opet sledeće godine preorjentišu i seju pšenicu, uljanu repicu, na većoj površini. Onda opet ta godina ne bude toliko loša pa oni pod tim utiskom seju opet isto. Onda ne bude opet sledeće godine rezultata pa budu nezadovoljni, i tako u krug... Mora se znati šta se gde seje, i toga se mora uvek držati. Ekstremno sušne godine teraju ljude od soje, a u stvari se na kraju ipak prevare.

Šta treba uraditi u poljoprivrednoj proizvodnji da bi se i u nepovoljnim godinama rizik sveo na minimum?

Prva mera, jako bitna, jeste zaoravanje žetvenih ostataka, pre svega zbog humusa. Jedna naša parcela jedna je od najlošijih parcela u opštini Bač. Merili smo sastav tog zemljišta pre pet godina, i danas, i ustanovili da ima poboljšnja. U narednoj sezoni, planiramo da posle žetve repice, samoniklu uljanu repicu u septembru/ oktobru, zaoremo kao zelenišno đubrivo. Probaćemo i da posejemo slačicu kako bi se poboljšao sastav zemljišta. Ljudi gledaju samo ovu godinu, a ne razmišljaju da i njihova deca treba da koriste isto to zemljište. Druga veoma bitna stvar je da se mora raditi na kvalitetu zemljišta, a ono se utvrđuje analizom zemljišta koju redovno radimo. Kada vidimo šta zemljištu nedostaje, tek onda primenjujemo osnovna đubriva koja su potrebna samom zemljištu i usevu koji se gaji. Treće, što je takođe važno, jesu same agrotehničke mere. Ako se oranje lose odradi, javlja se gubitak u prinosu. Gubitak se javlja i pri korišćenju lose mehanizacije. Mi usluge radimo zaista kvalitetno i naši kooperanti to prepoznaju i voljni su da čekaju u redu za tu uslugu, a naročito pri skidanju useva. Pri kombajniranju je važno da se svako zrno sačuva! Svaka loše urađena agrotehnička mera umanjuje prinos za po 10%, pa Vi saberite koliko smanjenje prinosa može biti. Cena useva nikada ne može da nadoknadi loš prinos!

Bilten "Za našu zemlju", broj 59, novembar 2017.